Jednom davno, na rubu jedne daleke šume, živjela su tri praščića. Tri praščića živjela su u kući sa svojom majkom, ali kad su dovoljno narasla, odlučila su odseliti se. Svaki praščić želio je svoj vlastiti dom jer jedino su se tako mogli osamostaliti, ali budući da su braća praščići bili jako povezani, ipak su željeli živjeti u blizini jedan drugoga. Praščići su odlučili sagraditi sebi nove kuće, jednu pored druge.
Iako su tri praščića bili braća i u mnogočemu veoma slični, oni su se u svom karakteru mnogo i razlikovali. Najmarljiviji od trojice braće bio je najstariji praščić. Ne samo da je bio vrijedan, već je bio i jako spretan s alatom. Mogao je izgraditi što god bi smislio, a sa sobom je uvijek nosio neki komad alata, kako bi mogao popraviti nešto pokvareno. Najstariji praščić po cijele bi dane nešto popravljao ili stvarao novo. Nikada mu ništa nije bilo teško.
Dvojica mlađe braće nisu bila toliko marljiva. Njima je bilo draže odmarati se ili dokoličariti. Omiljena zabava bila im je izležavanje na sijenu, igranje u potoku ili lovljenje ribe. Nisu voljeli raditi, pa su obavljali samo one poslove koje su baš morali, a i to preko volje.
Kada je došlo vrijeme da praščići izgrade svoje nove kuće, najmlađem bratu se to nikako nije dalo. Ali budući da je morao izgraditi kuću, jer bi u suprotnom morao spavati na livadi, odlučio je napraviti najjednostavniju moguću. Skupio je sijeno i u snopovima ga naredao u zidove, a onda ih pokrio novim snopovima sijena i tako načinio krov. Najmlađi praščić svoj je posao završio u jedno poslijepodne i bio je zadovoljan što se sada može odmarati u svojoj novoj kući. Činila mu se dovoljno dobrom, jer niti je propuštala sunce, niti kišu.
Srednji brat praščić ipak je bio malo vrjedniji. Odlučio je napraviti kuću od dasaka. Za to mu neće trebati puno vremena, a kuća će ipak biti stabilnija nego da je napravi samo od slame. Srednji praščić skupio je daske i počeo ih slagati u zidove, a kako je ipak što prije htio završiti posao, jer nije mu se dalo raditi po cijele dane, te daske sklopio je klimavo. Zato mu je cijela kuća ispala nekako nestabilna. Ali kada je praščić završio kuću, bio je zadovoljan. Trebao mu je samo jedan cijeli dan da je zgotovi, a jednom kada je bila gotova, nije propuštala ni sunce, ni kišu, što je za srednjeg praščića bilo dovoljno dobro.
Najstariji praščić nije bio poput svoje braće. On nije htio napraviti kuću na brzinu, samo da je napravi, za sebe je htio lijepu i stabilnu kuću. Najstariji praščić zato je odlučio napraviti kuću od cigle. Nije mario koliko će vremena trebati da je završi jer je radije radio dugo i predano, nego brzo i brzopleto, znajući da će tako i njegova kuća ispasti dobra i kvalitetna, a ne loša i klimava. Najstariji praščić zidao je kuću tjednima. Ciglu po ciglu spajao je čvrstim cementom, a onda od jake opeke napravio krov. Kuća je na kraju ispala velika, lijepa i veoma čvrsta. Kada je bio gotov, praščić je bio veoma zadovoljan. Ne samo da mu kuća nije propuštala kišu, nego je imala i lijepe prozore, pa je bez propuha mogao vidjeti i sunce.
Kada su sva trojica braće završili svoje kuće, odlučili su otići u posjete jedni drugima. Kada su mlađa braća vidjela kuću najstarijeg brata, oduševila su se, ali kada je najstariji brat vidio kuće svoje mlađe braće, ostao je zabrinut. Upozorio je braću da bi im kuće mogao odnijeti vjetar, mogle bi se vrlo lako zapaliti, jer ne samo da su loše izgrađene, nego su napravljene i od lošeg materijala. Ako se digne oluja, obje kuće lako će im se uništiti.
Ali mlađa braća nisu htjela slušati svog najstarijeg brata. Praščićima je bilo važnije zabavljati se i odmarati, nego trošiti još više vremena na popravke svojih kuća. Zato su zanemarili dobronamjerne savjete starijeg brata i otišli na pecanje.
Na putu do rijeke na kojoj su praščići najradije lovili ribu, morali su proći kroz šumu. U šumi je živjelo mnogo životinja, a među njima je bio i strašan vuk. Vuk je bio jako opasan za praščiće jer su mu oni bili omiljeno jelo. Vuk je vidio praščiće dok su se vraćali s potoka kući, pa ih odlučio slijediti.
Praščići su otišli svojim kućama. Vuk je došao pred onu od slame, jer mu je bila najbliža i počeo lupati po vratima. Najmlađi praščić otišao je vidjeti tko to lupa, ali prije nego je otvorio vrata, pogledao je kroz rupicu, onako kako ga je to majka naučila. Kada je vidio da mu pred vratima stoji vuk, silno se uplašio. Vuk je lupao i prijetio ako mu ne otvori, da će mu otpuhati kuću, a praščić se od straha skutrio uz slamnate zidove. Kako praščić nije otvarao, vuk je odlučio otpuhati kuću. Uzeo je jedan veliki udah pa jako puhnuo. Sva slama odjednom je poletjela u zrak i kuća najmlađeg praščića u istom trenu bila je uništena.
Najmlađi praščić u strahu je pobjegao kod svog brata. Najbliža mu je bila kuća od drvenih dasaka, pa se u nju i sklonio. Vuk je krenuo za njim, pa ubrzo došao pred drvenu kuću i počeo lupati po vratima. Dvojica braće stisli su se uz drveni zid i drhtali od straha dok im je strašni vuk prijetio da će otpuhati i ovu kuću, ako mu ne otvore. Kako praščići nisu otvarali, vuk je uzeo veliki udah i jako puhnuo. Kuća je bila jako nestabilna pa je trebao puhnuti samo dva puta i daske su odjednom poletjele u zrak i kuća srednjeg praščića u trenu je bila uništena.
Prestrašeni praščići pojurili su u kuću svog najstarijeg brata. On ih je primio unutra i zaključao vrata. Vuk je dotrčao za njima pa počeo lupati po vratima. Prijetio je da će otpuhati i ovu kuću ako mu ne otvore. Dvojica mlađe braće stisli su se uz cigleni zid i drhtali od straha, ali najstariji brat mirno je poručio vuku da može puhati koliko hoće, ali da ovu kuću neće moći otpuhati.
Vuk je prihvatio izazov. Puhao je i puhao, uzimao je mnogo zraka i puhao iz petnih žila. Cijeli se napinjao i lice mu je postalo jako crveno. Skoro se onesvijestio od toliko puhanja. Ali kuća je ostala na mjestu; nije se ni pomakla. Vuk je bio bijesan. Sve to puhanje nije mu bilo od nikakve koristi. U strašnoj gladi, ljuti vuk odlučio je popeti se na krov, pa kroz dimnjak ući u kuću najstarijeg praščića. Ali domišljati najstariji brat, zapalio je vatru u kaminu, pa kad je vuk ušao u dimnjak, jako se opekao.
Vuk je od boli otrčao u šumu, a opekao se tako jako da mu više nije palo na pamet dolaziti u kuću praščića. Sakrio se u šumi i više ga nikada nisu vidjeli.
Tri praščića bila su jako sretna što su se riješila strašnog vuka. Najmlađa braća uvidjela su da je njihov vrijedni brat bio u pravu. Doista je najpametnije potruditi se, uložiti dovoljno vremena i strpljenja za napraviti nešto dobro, nego samo na brzinu napraviti nešto na pola. Što više vremena i truda uložimo u svoj posao, to će rezultat biti bolji.
Praščići su odlučili postati marljiviji i sagraditi sebi lijepe i čvrste ciglene kuće. U tome im je pomogao najstariji brat koji ih je naučio svemu što je znao. Braća praščići od tada su do kraja života živjeli sretno u svojim dobrim kućama.
Ilustracija: Sanja Rogošić